Преживјели од мина побољшавају подузетничке вјештине

Двадесет пет одраслих мушкараца и једна жена присуствују тренингу о покретању сопственог посла. Почетни пословни курсеви се данас веома траже у Босни и Херцеговини. Са стопом незапослености од 25% мобилизација ресурса за започињање сопственог посла чини се добром стратегијом за стварање прихода и подршку породици.

Ово је посебно важно за ову групу - публику у којој су већина ампутирци, људе који су били повријеђени у ономе што је званично описано као "мински инцидент". Тренингу о покретању властитог посла је присуствовало пола корисника којима помаже пројекат "Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ", који имплементира Wорлд Висион у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС. Пројекат финансира Европска унија, а кофинансира га Wорлд Висион Аустриа и партнерске општине. Ово је покушај да се побољшају услови живота одређених људи жртава мина и њихових породица. Поред обуке, они ће добити пољопривредне и занатске алате или стоку, како би, свако према својим талентима, способностима и преференцијама, започели властити посао. Имплементацијом овог пројекта корист ће имати 170 чланова њихових породица, укључујући 61 дијете.

Потпуно је јасно да су ови мушкарци и жене претрпјели трауму рата, и јасно је, такођер, да су ови "инциденти" означили ове људе за живот. Њихове повреде нису нешто што могу заборавити.

"Повријеђен сам 23. априла 1993. у 8:05", памти Омер Селимовић, присјећајући се тачног времена. "Посљедице губитка дијела тијела трају цијели живот. Можете се физички опоравити, али ћете живјети са психолошком траумом цијели живот ", додаје он.

Ова сесија обуке је дио дводневног тренинга са циљем упознавања учесника са основама ефикасног пословног планирања. Теме којима се баве су истраживање тржишта, одређивање цијена, креирање пословног плана и на концу, продаја производа. У просторији у којој се одржава предавање влада пријатељска атмосфера. Креирање цијене и осмишљавање начина продаје килограма бурека, омиљеног националног јела – пите пуњене мљевеним месом, резултирало је гласним смијехом. Током дискусије су покушали одговорити на питање: "Која је идеална количина меса за добар бурек?" Недуго послије, дошли су до консензуса: 300 грама меса за један килограм пите.

"Данас смо провели вријеме заједно и размијенили мишљења", подијелио је Омер након радионице. "Веома је важно имати некога ко вас разумије и са киме се можете шалити и смијати".
Отац петеро дјеце, Омер је био аутомеханичар прије рата. Губитком једне ноге Омер је постао мање способан за обављање физички захтјевне професије, што га је присилило на студирање, те је дипломирао економију. Годину дана је радио за локалну општину, али се онда одлучио за пензионисање, јер му је то пружило осећај сигурности и цјеложивотно здравствено осигурање. Данас, он и његова породица живе од мале пензије, која износи једну трећину просјечне плате једне особе у БиХ. Крај са крајем састављају са оним што зараде са своје земље. Аутоматизовани пољопривредни алати ће помоћи Омеру и његовој породици да побољшају своје животне услове.

"Али не можете побољшати економске услове не узимајући у обзир другу стране медаље која је друштво - стога комуникација постаје најважнија. Веома је важно осјећати да вас друштво прихвата ", закључује Омер.

Овде је и Миодраг, отац троје деце. Ради на фарми, узгаја и продаје стоку и намирнице. Он је наслиједио земљу и дар за вртларство од свог оца. "Био сам млад, када сам изгубио ногу. Нисам имао радно искуство у то вријеме. Након рата, када су све фабрике и бизниси почели да се затварају, фарма је била оно што ми је остало ", каже он. Према његовом пословном плану, он већ посједује пластеник, а проширење за још 300 квадратних метара повећаће његове шансе за зараду, претварајући његов подухват у прави посао. "Да је ово био пројекат везан за социјалну помоћ, ја не бих учествовао; Ја не тражим милостињу. Желим да зарадим новац сопственим рукама и самостално подржим своју породицу," поносно говори Миодраг.

Прихватање особа са инвалидитетом је дугогодишњи проблем у БиХ. Одрасли и дјеца са сметњама у развоју су једна од најугроженијих група, а економска и социјална искљученост је и даље уобичајена. Жртве мина се суочавају с проблемима обје врсте, јер БиХ нема инфраструктуру за економску независност особа са инвалидитетом, а друштву недостаје позитиван став да прихвате жртве мина и искористе способности тих људи.

Миодраг се жестоко противи овој дискриминацији. "Имао сам милион проблема када је ријеч о начину на који ме друштво третира", каже он. "Зато радим ово; због тога радим још теже од других, да будем један међу једнакима. Желим да будем тај који привређује за своју дјецу и, не желим да мисле да им недостаје нешто, јер сам са инвалидитетом. Желим да будем признат као способан и користан као и било ко други!

Срећом, њихове породице су пружиле поршку обојици актера ове приче. Онолико колико се Омер и Миодраг труде да привриједе за своје породице, њихове жене и деца враћају својом подршком. Подршка породице и пријатеља, често људи који су претрпјели сличне повреде, највише им је важна.

Чињеница је да је национализам инфицирао локалну политику и да сви чланови друштва плаћају ту цијену. Тужна реалност је да су жртве мина често окупљене око етнички пристрасних удружења са члановима, већином бившим борцима у рату од 92. до 95. године. У нашем случају, корисници пројекта који финансира Европска унија потичу из једанаест, етнички различитих опћина у БиХ погођеним минама - Лукавцу, Коњицу, Травнику, Доњем Вакуфу, Бихаћу, Босанској Крупи, Великој Кладуши, Добоју, Станарима, Зворнику и Чајничу.

"Нико нас није питао да ли ми желимо рат. Био сам регрутован и то је била моја законска обавеза у то вријеме. Прошлост је сада иза мене. Ово је први пут да учествујем на међуетничком скупу ампутираца. И чини ми се очигледно да смо сви исти и да имамо исти циљ, да побољшамо живот и живимо у миру ", закључује Миодраг.

Пише: Нејра Балтес