04
Jul
2014

Преживјели од мина: опоравак и реинтеграција у Босни и Херцеговини двадесет двије године након рата

Бања Слатина, на периферији Бања Луке, посљедња седмица јуна 2018. године. Предивни зелени брежуљци окружују бањске садржаје, прави одмор за очи, тијело и душу. Тешко да се може наћи прикладније мјесто да говоримо о психичкој траума и лијечењу исте.

Двадесетак људи се удобно смјестило у сали за састанке у новоотвореном конгресном дијелу бањског комплекса Завода за физикалну медицину и рехабилитацију “Др Мирослав Зотовиц”. Њих шеснаест су учесници тродневне радионице о пеер подршци у рехабилитацији и интреграцији преживјелих од мина. Учесници су упосленици Центара за ментално здравље, Центара за базичну рехабилитацију и Центара за социјални рад из десет општина угрожених минама у Босни и Херцеговини.

Организатори радионице су Wорлд Висион и Организација ампутираца “УДАС”, у оквиру пројекта који је финансиран од Европске уније. Радионица ће пренијети знање и изградити вјештине рехабилитацијских стручњака како би се на квалитетнији начин бавили потребама преживјелих од мина и ампутираца. Учесници ће се такођер упознати са основним елементима пеер подршке и припремити за успоставу група подршке у општинама Зворник, Станари, Добој, Коњиц, Травник, Доњи Вакуф, Лукавац, Велика Кладуша, Бихаћ и Босанска Крупа. Радионица почиње.

Учесници су пажљиви и заинтересовани. Пеер подршка није уобичајена тема, тако да је за присутне психологе, социјалне раднике, физиотерапеуте и медицинске сестре ово први сусрет са различитим идејама и најбољим праксама. Шејла, психологиња из Босанске Крупе, и Аднан, социјални радник из Велике Кладуше, су тек започели своју професионалну каријеру у центрима на локалном нивоу и нису упознати са изазовима с којима се сусрећу преживјели од мина. Други, као физиотерапеут Игор из Добоја, препознаје значај емпатије која долази од неког ко је прошао кроз истовјетно трауматично искуство и подсјећа на сарадњу њиховог центра са локалним удружењем ампутираца у Добоју.

Док радионица, фацилитирана од стране психологиње и социјалне раднице из Завода “Др Мирослав Зотовић”, траје, разговарам са својим колегом Жељком Волашем, преживјелим од мине и предсједником УДАС-а, кога питам да ми укратко објасни своје искуство са пеер подршком. Присјећа се догађаја од прије двадесет пет година. “Страдао сам у минском инциденту као младић, након чега ми је ампутирана поткољеница”, каже Жељко, “ и живот какав сам познавао се промијенио у тренутку. Врло брзо сам схватио да не могу промијенити оно што се десило, али да могу пробати промијенити своју свијест о томе. Научио сам да сам ја више од дијела мог тијела и одлучио да не прихватим ту ситуацију као губитак, већ као могућност за властити развој.”

“Сјећам се када сам у љето, почетком двијехиљадитих, шетао градом у кратким панталонама, пришао ми је човјек и вербално ме напао због тога што излажем своју протезу погледима других људи. Оваква и друга дискриминаторна понашања су ме још више учврстила у увјерењу да успоставим релевантно удружење ампутираца и допринесем изградњи друштва једнаких могућности.

Истовремено сам дужи период радио као едуковани пеер помагач у међународној организацији и имао прилику да свакодневно пружам подршку преживјелим од мина и другим ампутирцима у настојању да обнове самопоуздање и стекну аутономију у управљању њиховим животима.

Нико не успјева сам, па тако ни преживјели од мина нису изузетак у том погледу! Потребни смо једни другима! Углавном је моја подршка емпатијски потицај колеги преживјелом, који је без мреже подршке коју сам ја имао у свом опоравку, да се пробуди и покрене. Већина преживјелих је нагласила да им је у кризним периодима био потребан неко ко је био у стању да се “постави у њихове ципеле”. Некада је моја подршка ограничена на једноставно охрабрење, а некада на активно слушање чак и онда када преживјели не желе да говоре. Слушајући друге на професионалан начин, у могућности смо их подржати на путу њиховог опоравка.”

Док Жељко устаје да представи концепт пеер подршке учесницима радионице, излазим накратко напоље размишљајући о јединственом покрету преживјелих у БиХ, вођен солидарношћу и осећањем припадности, у будућности. Са људима попут Жељке, који су лидери својих удружења, и са компетентним стручњацима у сервисима подршке на локалном и вишем нивоу, чини ми се то реално и изводљиво као никада прије!

Пише: Амир Мујановић