Јелена Бацковић за себе воли рећи да је волонтер с најдужим волонтерским искуством. Живи у Сарајеву и преко 20 година је активистица у покрету особа с инвалидитетом. Дипломирала је медије и комуникације. Сада је у инвалидској пензији, коју је остварила радећи у Удружењу грађана “Нешто више”. Волонтира као сарадница на пројектним активностима у “Босниан Доцторс фор Дисаблед”. Јелена је корисница колица. С њом смо разговарали о њеном виђењу положаја особа с инвалидитетом.
За почетак овог разговора, реците нам која је Ваша веза с Организацијом ампутираца УДАС и пројектом Заједнице различитих, али равноправних грађана?
Била сам полазница едукација, а и држала сам неке едукације. У склопу пројекта Заједнице различитих, али равноправних грађана, покренули смо групе подршке. Заједно с УДАС-ом проводим онлине пеер суппорт, који је од великог значења за све особе с инвалидитетом, а с посебним нагласком на жене с инвалидитетом. Од марта 2020. смо одржали преко 80 пеер суппорт састанака.
Ови састанци су нам, између осталог, помогли да лакше пребродимо цјелодневни боравак у кући за вријеме пандемије.
Који су, по Вама, највећи изазови на које наилазе жене с инвалидитетом?
Менталитет. Људи на Балкану прво примјете шта је на тој особи другачије, а тек онда виде оно што она заиста јесте. У Европи то уопће није тако. Моје прво путовање изван граница Балкана је било у Рим. Доживјела сам културни шок. Људи нису обраћали пажњу на моја колица. Колица виде исто колико и наочале. Нажалост, код нас се људи стављају у кутије. Имамо кутију за особе с инвалидитетом, па националне кутије, па сполне кутије, итд. Многи не разумију да сваку особу чини гомила дијелова, који скупа скупа стварају њен идентитет.
Можете ли нам испричати ситуацију која ће илустровати ово о чему говорите?
Било их је много, али неке су ми се посебно урезале у памћење. Колегица и ја смо ишле на пословни састанак. Лијепо се обукле, насмијане и пуне самопоуздања пролазимо улицом. Жена на улици сједи и проси. Погледа у нас и каже: Каква штета, јадна мајко. Знало ми се дешавати и када ме познаници питају гдје сам пошла, а ја кажем на посао, добијем коментар: Ах, битно је да се нечим занимаш. Само бих у невјерици погледала, па то је посао од којег живим!
Остала искуства која ћу навести су везана за посјете љекарима. Као млада дјевојка сам отишла на гинеколошки преглед. Докторица ме погледала и закључила: Имате заваљену матерницу, али свакако нећете рађати. Тако непромишљен приступ особе медицинске струке ме заледио.
И није изолован случај. Недавно сам ишла офтамологу. Када ме видјела, докторица се препала и стално понављала: Јој, зашто ми нисте рекли да сте у колицима? На крају, од те узнемирености, није ми могла ни дати праву дијагнозу, већ ме упутила на додатну провјеру вида. То што сам у колицима би требало бити потпуно свеједно за преглед вида.
Шта се може урадити да положај особа с инвалидитетом буде бољи?
Омогућити им основна права, прије свега, право на кретање. Често бих као одговор на упите зашто неке институције немају лифт, добивала: Није могуће јер је аустроугарска грађевина. Не разумијем, у римском Цолоссеуму може лифт, а у нашим грађевинама не може?
Поразно је и колико су школе неприлагођене дјеци с инвалидитетом. Податак од прије двије године говори да је свега 3 до 5% школа у Кантону Сарајево потпуно прилагођено особама с инвалидитетом, а 10 посто половично. У свим институцијама и на улицама, особе с инвалидитетом се требају моћи неометано кретати. То је основно што се може и мора учинити за нас. Такођер, потребно је осигурати сервисе подршке за особе с инвалидитетом, као што су персонална асистенција, асистенција у настави, итд. Дуг је пут пред нама и морамо се борити за наша права.
Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.