Нада Јокић је храбра жена, с истанчаним осјећајем за правду. Гласно се залаже за достојанствен живот особа с инвалидитетом те за изједначавање права ратних и цивилних инвалида. Запослена је у Удружењу ампутираца УДАС у Градишци. Претходно је 15 година тражила посао и била на бироу за запошљавање без икаквих примања. Нада је особа са 100% тјелесним оштећењем јер је рођена без једне руке.
Реците нам више о Вашој вези с пројектом „Заједнице различитих, али равноправних грађана“ и Организацијом ампутираца УДАС?
Чланица сам Организације ампутираца“УДАС” од 2006. године. Много су ми помогли да напредујем као особа са инвалидитетом. Прије свега, помогли су ми да стекнем самопоуздање и нађем снаге борити се за своја права те да могу помагати другим лицима с инвалидитетом. Конкретно у овом пројекту, водитељица сам групе за подршку жена са инвалидитетом са подручја Градишке.
По Вашем мишљењу, како је споменути пројекат утицао на особе с инвалидитетом?
Пројекат има позитиван утицај на све учеснике, првенствено да спознају и развију властите капацитете, а онда да кроз рад у групи, ту вјештину пренесу на све чланове. Пројекат помаже лицима с инвалидитетом да препознају своје квалитете те да подјеле своја знања и размјене искуства.
Који су највећи изазови у интеграцији жена с инвалидитетом?
Жене са инвалидитетом су вишеструко дискриминисане и на основу инвалидитета, али и пола. Често су препуштене саме себи. Суочене су с бројним баријерама и предрасудама, а самим тиме су често и жртве породичног насиља јер немају економску самосталност. Свака жена са инвалидитетом је претрпјела неку врсту насиља. Највећи проблем са којим се сусрећу жене с инвалидитетом су: лоша економска ситуација, стамбено питање, запошљавање, набавка квалитетних ортопедских помагала, насиље у породици и неадекватна здравствена заштиту. Нажалост, у нашем друштву често цивилне инвалиде заступају ратни војни инвалиди, што значи да и жене с инвалидитетом углавном заступају мушкарци с инвалидитетом. Сматрам да би требало прекинути с овом праксом и препустити цивилним инвалидима да се сами боре за своја права. Важно је и да барем 50% представника удружења, буду жене. Исто важи за институције, комисије, одборе и сл.
Какав је Ваш однос према инвалидитету?
Највише ме боле неправда и неједнакост. Могу слободно рећи да читав живот рушим препреке у остваривању својих права. Након завршетка школе сам покушавала наћи посао, али без успјеха. На факултет нисам могла ићи због лоше материјалне ситуације и рата. Живјела сам на селу и радила разне послове: са једном руком сам копала башту, брала краставце, возила трактор, чак сам научила и да хеклам, радим декупаж, да везем, правила сам колаче и торте. Захвална сам мојим родитељима што ме нису никад сматрали особом са инвалидитетом и што се моја околина, такође, понашала према мени као да немам инвалидитет. Први проблеми су настали у школи и при сусрету с неким људима који су себи узимали за право да ме питају – “Шта ти је било”, “Зашто немаш руку” и да коментаришу то на врло непријатан, па чак и увредљив начин. Много пута сам доживјела увреде на рачун инвалидитета како у школи, тако и касније. Тако да, велика препрека за претходно споменуту друштвену интеграцију су управо одређени злонамјерни људи и њихов менталитет.
Шта бисте поручили особама с инвалидитетом?
Лица са инвалидитетом требају да буду свјесна свог инвалидитета, али требају и да се труде да остваре све своје циљеве јер они то могу. Такође, требају да буду упорни и устрајни у својим намјерама. Не требају дозвољавати да их други људи омаловажавају, вријеђају и сматрају мање вриједнима од себе. Требају бити свјесни својих квалитета и бити поносни на себе. У том оснаживању пуно значе групе подршке. У нашој групи имамо жену без руке која везе, жену без ноге која ради све послове у сеоском домаћинству, жену која је успјешна спортискиња. Свака на свој начин даје свој максимум у настојањима да буде равноправни члан друштва. То је једини исправани могући пут.
Шта бисте поручили институцијама и представницима власти?
Нажалост, имала сам лоша искуства с институцијама. Но како се све више заговарају права лица с инвалидитетом, тако се и рад институција побољшава. Сваком лицу с инвалидитетом, прва подршка би требао да буде његов социјални радник којем је дужност да га упозна са правима и могућностима. Институције би требале да изједначе права за сва лица са инвалидитетом. Рецимо, послодавци имају одређене бенефиције приликом запошљавања ратних војних инвалида који имају оштећење изнад 40%, док бенефиције код запошљавања цивилних инвалида добивају тек ако оштећење запосленика прелази 70%. Надаље, РВИ не плаћају партиципацију за лијечење, а цивилни плаћају (изузев неколико обољења), исто је са увозницом за аутомобиле итд. Ми се не залажемо за укидање нечијих права, већ за остваривање својих.
Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.
