Јадранка Ружичић је амбициозна, образована и елоквентна жена. Живи у Приједору и има 39 година. Јадранка је дипломирана социјална радница, међутим није пронашла посао у струци. Јадранка има урођено оштећење вида од 95 %.
Јадранка, које су најчешће препреке с којима се соучавају особе с инвалидитетом?
Као што сте и сами рекли, препрека има много. Истакла бих немогућност приступу информацијама, архитектонске баријере, посебно у болницама и разним установама, неинформираност запослених у тим истим установама о правима особа с инвалидитетом и њихов начин приступа. Наиме, обично се запосленици установа обраћају асистенту особе с инвалидитетом, умјесто самој особе с инвалидитеом која је тражила информацију или поднијела неки захтјев.
Јесу ли препреке још веће када сте жена с инвалидитетом?
У нашем друштву жене уопштено нису равноправне са мушкарцима, а поготово се то односи на жене са инвалидитетом. Над њима се врши двострука дискриминација. Има ту много предрасуда од стране околине, локалне заједнице, институција. Учествовала сам у истраживању за сексуално и репродуктивно здравље жена с инвалидитетом у склопу овог пројекта. Интервјуисала сам мајке дјеце до 10 година старости. Већина их је изјавила да није имала подршку за мајчинство, ни од породице, ни од медициснког особља. Нашло се ту много примједби, попут: Гдје ћеш ти бити мајка, ти си жена с инвалидитетом… То су тешке и болне приче. Закључили смо да се још много треба радити на приступачности.
Како видите утицај пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана” у заједници у којој Ви живите?
Што се тиче Приједора, има помака, али још се пуно треба радити. Вољела бих да се пројекат продужи или да се осмисли несто слично. Наиме, управо је овај пројект покренуо бројна питања у мањим локалним заједницама, није се све зауставило на највећим, попут Сарајева, Бања Луке или Тузле. Истраживања су рађена на више страна. Дошли смо до неких анализа и резултата, али да би се то проводило, да би се утицало на институције које имају могућност доношења одлука, потребно је наставити с пројектом. Ако се не деси наставак овог пројекта, остат ће на ономе што је досад урађено. То би била штета јер коначно имамо основу да идемо даље.
Због свих изнесених проблема, јесте ли размишљали о селидби у већи град или чак у другу државу?
Не, веома сам везана за породицу и за мој родни Приједор. Бања Лука ми је друга кућа, близу ми је, то је мој студентски град. Ништа ме не би натјерало у иностранство, иако знам да постоје много уређеније државе по питању нашег проблема, да тамо особе с инвалидитетом имају већа права, да су заштићенији, али то није довољно да бих отишла. Осим наведених разлога, ту је и чињеница да се због оштећења вида тешко прилагођавам. Немам више снаге ни воље да учим нове терене и просторе. Моја жеља је да се запослим и будем функционална у својој локалној зајендици. Стажирала сам два мјесеца у Градској управи, а сада сам радно ангажована по Уговору о дјелу . Добила сам ову прилику и максимално се трудим да оправдам дато повјерење. Често на посао долазим раније или остајем касније, како бих стигла урадити све што у радном времену уради особа без оштећења вида.
Имате ли податак гдје се у Приједору најчешће запошљавају особе с оштећењем вида?
Удружење савеза слијепих Приједор броји 140 особа, од којих је троје стално запослено. Двије особе раде у невладином сектору и једна особа је терапеут у болници.
Да ли сте покушали радити у својој струци?
По завршетку факултета сам одрадила волонтерски приправнички стаж у Центру за социјални рад и доказала да могу да радим. Ишла сам као социјални радник на терене, налазила сам начине како да то урадим. Веома сам се трудила. Но по истеку стажирања и након полагања стручног испита, надређени су ми рекли да нисам способна да обављам послове социјалног радника јер имам оштећен вид, а социјални радник треба ићи на терен. Једна од бивших директорица ми је рекла: “Ја не могу тебе носити на савјести и размишљати о томе хоћеш ли пасти за вријеме радног времена”. Иако сам показала и доказала да је то посао који могу радити и који радим с пуно љубави и бриге.
Порука за особе са инвалидитетом?
Колико год да нам је тешко, већина особа с инвалидитетом сама себи додатно отежава. Важно је да прихватимо себе и свој проблем јер нас у супротном неће прихватити ни други. Превише је особа с инвалидитетом затворено у кући, немају иницијативу, живе од социјалних давања и само дишу. Све особе, са и без инвалидитета, морају себи зацртати циљ и кренути ка њему.
Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.
.jpg)