Јелена Мишић је амбициозна млада жена из Петрова. У својим раним тридесетима, већ се може похвалити богатим радним и волонтерским искуством. Дипломирана је професорица енглеског језика и књижевности. Тренутно је упослена као водитељица на радијској постаји у Петрову, а много времена проводи у Добоју, гдје је ангажирана у бројним организацијама. Јелена има рахитис, који је, у њеном случају, генетски условљен. Њено здравствено стање је не спречава да иде за својим сновима, да се труди, ради и да ствара.
Јелена, која је Ваша веза с пројектом “Заједнице различитих, али равноправних грађана” и Организацијом УДАС?
Кроз различите активности сурађујем с УДАС-ом. Иако сам на овом пројекту била нешто мање активна него иначе, трудила сам се да будем присутна на округлим столовима. Цијели пројект сам ипак пажљиво испратила, углавном као посматрач, али и као учесница на неким активностима. Задовољна сам виђеним. Било је ту много корисних сазнања, а сам пројект је утјецао на већу видљивост и укљученост у друштво особа с инвалидитетом. Колико има користи од пројеката овог типа, дознала сам најбоље 2019. године, када сам добила двомјесечну плаћену праксу у оквиру пројекта који је реализовала УГ “Несто више” из Сарајева. На тој радионици сам толико тога научила, а све ми се уклопило са почетком радног ангажмана на радију.
На које изазове наилазе особе с инвалидитетом?
Изазови крећу већ од породице. Многи родитељи коче своју дјецу, потичу их на пасивност, умјесто на проактивност. Но младим људима, којима је од најраније доби усађено у главу да не могу, пуно значе кампање које проводе организације попут УДАС-а. Захваљујући њима, они виде на друштвеним мрежама да се нешто ради и то им помогне да схвате да не требају бити стално кући, да има много тога што они могу постићи. Имам примјер једне младе дјевојке, која је била толико стидљива и повучена кад је дошла на прву радионицу у склопу једне кампање, а сада је већ стекла толико самопоуздања, отворила се према другим људима и једва чека нове активности, радионице, округле столове, путовања…Такођер, нагласила бих како за особе с инвалидитетом живот на селу није опција. Посебно ако је тежи инвалидитет па се особа не може бавити радом у башти, нити било чим другим што село нуди. Посебан проблем је и менаталитет. Жени с инвалидитетом тешко падају питања која се људи код нас лако усуде питати, попут: како ћеш се ти удати, како ћеш родити… Напросто, код нас се увијек прво гледа шта особа не може, умјесто шта може. И сама сам то искусила, првенствено на разговорима за посао. На неким су ми разговорима чак изравно рекли да не желе запослити особу с инвалидитетом.
Која је Ваша порука за особе с инвалидитетом?
Не смијемо чекати да нешто падне с неба. Не вриједи сједити кући, морамо се активирати. Но у свему овоме, веома је важна подршка породице. Зато посебно апелујем на родитеље дјеце с инвалидитетом – немојте својој дјеци говорити шта не могу, реците им колико тога могу учинити и дајте им прилику да пробају, будите им подршка кад падну, али немојте ви бити камен спотицања. Не учите дјецу да буду у потпуности овисна о вама (наравно, овдје говорим о дјеци која су дјелимично или скоро у потпуности мобилна), врло је важно да науче да постоје многе ствари које сами могу урадити.
А порука за представнике власти?
Особама с инвалидитетом не треба сажаљење, потребно им је да се изједначе с другима кад је у питању квалитетно остваривање права у заједници, колико год је то могуће. Власти у нама требају препознати партнера, требамо заједно рјешавати питања која муче особе с инвалидитетом јер другачије они не могу знати шта је нама примарно да ураде.
Интервју је урађен у септембар 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.