Индир Мелић је имао 22 године када је страдао у минском инциденту, након чега му је ампутирана поткољеница. Данас, након скоро 30 година, Индир је у потпуности остварен човјек, који ужива у породичном животу и послу којег ради. Као спортски риболовац и љубитељ природе, један је од лидера у покрету за забрану изградње малих хидроелектрана на ријекама у БиХ.
Како сте се као млад човјек носили с тако тешким рањавањем?
У свему лошем што ми се догоди, покушавам пронаћи нешто добро. Тако сам и тада, док сам лежао у болници потпуно свјестан да мој живот више неће бити исти, упознао друге људе и стекао нова пријатељства. Само неколико година након рањавања, срео сам прекрасну дјевојку, вјенчали смо се и добили дјецу на коју сам толико поносан.
Запослени сте у ватрогасној јединици Травник?
Тако је. Ту радим од 1998. године, на мјесту административно техничког секретара. То је посао који волим радити, а себе сматрам одговорним и поштеним радником. У сваком случају, посао ми значи заиста пуно.
Која је Ваша веза с пројектом „Заједнице различитих, али равноправних грађана“ и Организацијом ампутираца УДАС?
Био сам корисник ранијег УДАС-овог пројекта подршке преживјелим од мина, а у текућем пројекту водим групу узајамне подршке преживјелим од мина коју сам основао у Травнику.
Можете ли нам дати примјере ко утицају пројекта у пракси?
Наша група имала је 12 чланова, укључујући 11 преживјелих од мина и психолога из Центра за ментално здравље Травник, који је као стручна особа пратила наш рад. Кроз групу смо успјели запослити једног члана групе а другом обезбједити адекватну поткољену протезу, те обезбједити прехрамебене и хигијенско пакете за чланове групе.
Који су највећи изазови у интеграцији особа с инвалидитетом?
Особе са инвалидитетом (ОСИ) и даље су недовољно укључене у јавни живот заједнице. И даље се прави дискриминација између лица која чији је настанак инвалидитета везан за ратна дешавања и оних код којих то није случај.
Да ли је пројекат „Заједнице различитих, али равноправних грађана“ успио да дотакне неке од наведених изазова у интеграцији особа с инвалидитетом?
Мислим да јесте. Успио је помоћи ОСИ да увиде како се лакше интегрисати у заједницу јер су многи од њих кроз овај пројекат добиле информације како да остваре своја законом гарантована права.
Шта бисте поручили ОСИ?
ОСИ имају доста искушења пред собом и морају се уздићи изнад њих и наставити живјети равноправно са другим грађанима. За своја права, која нам припадају, требамо се борити и помагати једни другима јер најбоље једни друге разумијемо.
Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.