„Трауматично искуство за момка од двадесет година“, тако почиње причу некадашњи војник и деминер Миодраг Ђокић из Зворника, који је у јеку рата у Босни и Херцеговини нагазио на мину. „Рањен сам 16. марта 1993. године код Сребренице. Скидали смо мине, добили смо неке папире да има 23, али смо пронашли 94 мине. Слика је показивала да се са лијеве стране поточића налазе мине. Ми смо прилазили с десне стране и наишли смо на мину, значи никакве организације није било. Прва идеје је била самоубиство, искрено да вам кажем“, рекао је Ђокић у разговору за Радио Слободна Европа (РСЕ).
На најгоре, након минске експлозије још 1995. године помишљао је и Вахид Ћукас из Коњица. „Ја сам био диверзант у рату. Улазио са на другу, непријатељску територију. Да не би остали трагови отишли смо другим путем, испод браника, испод цесте, а ја сам предлагао низ поток. Колега ме није послушао. Он је потегао нагазну мину, а како сам ја био најближи, мене је највише погодила. Тројица смо тада били рањени. Имао сам 24 године, био сам момак, а да није рат стао, ја бих свој живот тада окончао“, прича ова преживјела жртва мине.
Некадашњи војници, а данашњи пољопривредници, нашли су начин да наставе живот. Обојица су породични људи и воде своја имања.
Миодраг Ђокић и Вахид Ћусак су сада међу 60 особа преживјелих од мина и њихових породица из 11 минама угрожених општина у БиХ који су добили помоћ у оквиру пројекта за економску подршку, а који су невладине организације Wорлд Висион и УДАС, те Европска унија осмислиле за помоћ жртвама.
Зворничанин Миодраг Ђокић добио је пластеник од 300 квадрата, док је Коњичанин Вахид Ћукас добио косилицу. Све оно што су и тражили.
Ови позитивни примјери нису и правило, јер суштински, како каже Жељко Волаш, предсједник Организација ампутираца УДАС Републике Српске, преживјеле жртве мина у БиХ углавном су препуштене саме себи.
„Нису довољно интегрисани у заједници, нису довољно искориштени капацитети који ти људи имају. Већином заједница препознаје те људе као да имају тешке облике инвалидитета и не подржава те људе да буду активни. Већина жртва мина живи на самој ивици сиромаштва“, каже Волаш.
Иако је рат у БиХ завршен прије скоро четврт вијека, мине још увијек сију смрт, јер је чак 2,1 посто територије БиХ и даље загађено минама. Директно утичу на сигурност више од пола милиона људи у БиХ, а много је људских живота до сада изгубљено, кажу у Центру за уклањање мина (БХ МАЦ). „До сада је у Босни и Херцеговини укупно било 1.760 жртва, од чега 614 смртно. Недавно је била једна деминерска несрећа, гдје су два деминера теже повријеђена. Прошле године су била три минска инцидента, гдје имамо једног смртно страдалог цивила, два су повријеђена“, наводи Свјетлана Лулеџија из БХ МАЦ-а.
Оно што је карактеристично за те несреће, додаје Свјетлана Лулеџија, је да углавном страдају одрасли људи, који живе у тим руралним подручјима, од шуме. „Јако им је тешко схватити да и након двадесет година од завршетка ратних дејстава, још увијек се ту налазе мине, да то још увијек није очишћено. Они улазе на неки свој ризик. Један пут се ништа не деси, можда и други пут, трећи пут дође до несреће“, објашњава Лулеџија.
Након 24 године од завршетка рата, рокови за комплетно уклањање мина, због недостатка новчаних средстава, помјерани су више пута, а према новим стратешким документима, Босна и Херцеговина би требала до 2025. године бити чиста од мина. Но, врло је корисно када људи дојаве гдје су минско сумњиве површине. То је посебно важно у мјестима гдје се често дешавају клизишта, поплаве или рецимо пожари, као што је то случај у Коњицу.
„Један од великих проблема су шумски пожари, али исто тако, један од проблема су и мине. Кад уђе пожар у минско подручје ми ту не можемо ништа да радимо. Чак ни Оружане снаге БиХ приликом гашења из зрака, хеликоптерима, не би смјела да гаси на неким мјестима“, објашњава за РСЕ Недим Макан из Службе за цивилне послове и ватрогаство општине Коњиц.
Нови рок за уклањана заосталих мина из рата је 2025. година. Претходно је то била текућа 2019. година, но и сада је 1.018. киломентара квадратних под минама у БиХ. Критике на споро уклањање мина стижу и данас, као и ранијих година. Разлози су новчана средства.
„Ми смо обавезни да то урадимо до 2025. године. Према овој Стратегији, потребно је издвојити 336 милиона конвертибилних марака (око 170 милиона евра, прим.ред.) да би земља била комплетно очишћена од мина. Ако желимо да испунимо тај документ, да та страна улагања који је до сада још увијек 50 посто или да се повећа, али наравно да, условно речено, повећа и тај домаћи новац“, закључује Свјетлана Лулеџија из Центра за уклањање мина.
Извор: www.slobodnaevropa.org