Дејан Гргић је двадесетседмогодишњи апсолвент социјалног рада. Родом из Градишке, за мјесто живљења је одабрао Бања Луку, не само због факултета, већ и због више могућности које овај град доноси младима, посебно онима с инвалидитетом. Ипак, ту му је далеко од идеалног јер пуно је тога за што се Дејан још мора изборити. Он је особа с оштећењем вида од 90%. Тренутно је ангажиран на пословима административног радника у Удружењу омладине с инвалидитетом ИнфоПарт. Важно му је да у будућности пронађе запослење од којег ће моћи достојанствено живјети.
Дејане, за почетак нам реците, које су то препреке на које наилазите у друштву?
Иако моја врста хендикепа није одмах видљива, изазови нису ништа мањи. Почнимо од факултета. Уџбеници нису прилагођени особама с оштећеним видом, наставни процес такођер није прилагођен, али највећи проблем је спремност људи да уопће покушају било шта прилагодити. Једном приликом сам питао на студентској реферади могу ли ми одштампати скрипте с нешто већим фонтом слова и добио сам веома ружну повратну информацију. Дакле, став људи и њихова неспремност да изађу у сусрет, посебно је велик проблем.
Ипак, није свуда тако. Рецимо, приликом недавног боравка у Црној Гори, примјетио сам да су сви око мене били много срдачнији и спремнији да пруже помоћ. Но то је увелико и до људи који раде у покретима особа с инвалидитетом. Они се боре за конкретне ствари, попут тога да wеб странице јавних институција морају бити прилагођене, да се морају поставити звучни семафори, тактилне стазе, итд. Ради се то и код нас, али много, много спорије.
Која је Ваша веза с Организацијом ампутираца УДАС и пројектом “Заједнице различитих, али равноправних грађана”?
Учествовао сам у више активности у пројекту. Једна од едукација које сам похађао била је везана за јавно заговарање. Био сам један од аутора анализе приступачности бирачког права за особе с различитим врстама инвалидитета у Босни и Херцеговини и водитељ сам групе за узајамну подршку за особе с инвалидитетом.
Како је пројект утјецао на Вас и Ваша размишљања?
На едукацијама сам стекао увид како стварно учествовати у промјенама у друштву и како се оне догађају. Оно што је најважније јесте да се особе с инвалидитетом, али и сви грађани, морају активно укључити у процесе доношења одлука. Зашто допустити полиитици да се бави нама, зашто да будемо пасивни посматрачи? Бољи живот можемо добити само ако се активно укључимо у друштвене процесе.
Који су то изазови у интеграцији особа с инвалидитетом?
Прије свега, то је пасивност великог броја особа с инвалидитетом. Не можете очекивати од друштва да вас прихвати, ако не шаљете поруку да сте пуноправан члан друштва? Посебно је опасна пасивност младих јер од младих све креће. У Републици Српској је веома изражен проблем с неактивизмом младих. Углавном су затворени у свом свијету, у кругу своје породице и немају прилику или не желе да је имају, да мијењају ствари око себе. Мислим да је то углавном до одгоја, односно до тога како се родитељи поставе према својој дјеци.
Други проблем су предрасуде које особе с инвалидитетом имају према другим особама с инвалидитетом. Појаснит ћу примјером. Показало се да ће особе с инвалидитетом које су у улози послодавца, прије запослити особу без инвалидитета, него неког налик себи, иако су свјесни да особа с инвалидитетом тај посао може обављати једнако квалитетно, као и било ко други.
Не можемо очекивати од друштва да нема предрасуде према нама, ако ми имамо предрасуде једни према другима.
Немам толику потребу за помоћ друге особе, сам се крећем и покушавам гдје год могу да будем самосталан. Ипак, добро би ми дошао звучни семафор. У Бања Луци постоје свега два таква семафора, од којих један није у функцији. Тактилне стазе уопће не постоје. Колико је неразумјевање што се тиче ове теме показује и прича да су се неки људи жалили због буке коју звучни семафор производи, те је тако и звук овог семафора смањен.
Доста се сада ради на архитектонској приступачности, али се упоредо занемарују други видови приступачности као приступачност информацијама. Наиме, нигдје нећете наићи на радно вријеме неке институције исписано Браилле-овим писмом.
Ваша порука за особе с инвалидитетом?
Будимо истрајни у својим намјерама и захтјевима. Покушајмо показати јединствен став када иступамо јавно и према надлежним институцијама.
И порука за институције?
Значајно се треба побољшати законска регулатива о запошљавању особа с инвалидитетом. Покушавао сам се запослити и притом сам наилазио на различите ситуације, од исмијавања, сажаљења до преизражене емпатије. На крају би се све свело на “јавит ћемо ти се”, као одговор од послодавца. Јавне установе би морале на сваких 16 особа без инвалидитета, запослити једну с инвалидитетом. Очекујем да ћу се прије запослити у приватном сектору или да ћу, ако будем имао могућности, покренути властит бизнис. Не бих волио одселити у иностранство, али ако не успијем овдје осигурати егзистенцију, наравно да ћу ићи тамо гдје могу остварити потребан минимум за нормалан живот.
Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Више”.