Топао је јесењи дан на фарми у близини Добоја, у централној Босни и Херцеговини. Лишће и висока трава око фарме шуште на прохладном вјетру, али је сунце неумољиво и не допушта хладноћи да се одомаћи. Једна жена сакупља кукуруз на клипу у пољу и пакује га у вреће. Једном када се кукуруз осуши, послужит ће да се нахране животиње, док ће се слатки бијели примјерци појести за доручак. Већина људи овдје воли појести кукурузу уз јогурт ујутру.
Жена, Сњежана, пакује вреће са кукурузом у приколицу мотокултиватора, и са нешто потешкоћа, пење се на сједиште возача. Сњежана је са тринаест година изгубила ногу у експлозији нагазне мине и од тада хода и вози са потешкоћама.
“Након што смо, током рата, избјегли из села, боравили смо на једној напуштеној фарми. Тог јутра, када сам изгубила ногу, ишла сам да одвежем коње и нагазила сам на мину.”
Она сматра да је мотокултиватор од изузетне помоћи њеној породици, јер ће им послужити да боље обрађују земљиште, и да прикупе плодове на јесен. Мотокултиватор је у 2018. године њеној породици дониран кроз пројекат „Интегрисана социо-економска подршка жртвама мина у БиХ” који финансира Европска унија, а ко-финансирају Wорлд Висион Аустрије и партнерске опћине. Циљ пројекта је пружити економску и социјалну подршку за 200 жртава мина и њихових породица у БиХ, те да се потребе и могућности жртава мина учине видљивијим. Пројекат имплементира Wорлд Висион у партнерству са Организацијом ампутираца УДАС.
Сњежана и њена породица посједују пластеник у којем узгајају поврће за цијелу породицу. “Мотокултиватор ће нам помоћи при обрађивању земље како би узгојили још више поврћа. Надам се да ћу мали дио тога моћи и продати”, каже Сњежана.
Много је жртава мина у Босни и Херцеговини. Неки од повријеђених су након повреде преживјели, али су изгубили дијелове тијела. Од 1992. године, око 8.386 људи је настрадало од мина у БиХ, од којих је 1.758 људи повријеђено након рата. Током протеклих 25 година, реализовани су многи пројекти који су финансирани од стране НВО-а и државе, како би се пружила помоћ жртвама мина. Сада, држава БиХ пружа здравствено осигурање и финансира протетичка помагала за преживјеле од мина.
Међутим, Сњежана је неповерљива према политици. Она осјећа да политичари искрено не брину о преживјелима након миског инцидента, већ умјесто тога користе велики број људи који су страдали како би остварили своје политичке циљеве. „Ја не осјећам емпатију у њиховим ријечима, већ, што је већи број жртава, у већем омјеру га могу користити једни против других. Боли ме видјети да не мисле о патњи жртава мина „, жали се Сњежана.
Још увијек постоји преко 1000 квадратних километара неочишћеног подручја у БиХ. „Оно што смо учинили нашој дјеци и како смо затровали земљу је страшно“, каже Сњежана. „И још је тужније што нисмо научили из тог искуства. Ми суосјећамо само са жртвама властите националности и вјероисповијести. То је оно што је ружно.“
Сњежана, која је имала тринаест година у тренутку несреће са мином, сада има тринаестогодишњу кћерку. Дио подручја у којем Сњежана живи са породицом још увек није очишћен од мина. „Моја дјеца понекад желе пливати у ријекама које окружују ово село, а ја им то не могу дозволити. Превише се плашим, јер се са кишом и повећаним дотоком воде мине крећу и остају активне дуже вријеме. Моја дјеца су били свједоци моје боли, али ја не желим да ту бол искусе лично.“
Своје младости се Сњежања присјећа као тешке и пуне жеља. Гледала је како њене школске другарице прате моду, носе сукње и осећала се изолованом. „Не желим да се моја дјеца осјећају изолованим. Трудим се да их научим да је живот лијеп, са свим што има за понудити, успонима и падовима. Ако ми је Бог ово дао, онда су моја деца такође дошла од Бога, а они су мој благослов.“
Ово ужасно искуство је обиљежило Сњежанин живот и живот њене породице. Борба за властити спокој је била тешка и трајала је дуго времена, којег се Сњежана још увијек труди заборавити. Међутим, док са својом кћерком сједи на мотокултиватору, и док се зраке сунца пробијају кроз лишће и играју на њиховим насмијешеним лицима, чини се да је Сњежана нашла срећу коју је тражила.
„Сваког јутра, кажем својој дјеци, погледајте нас, сви смо живи и здрави и имамо једни друге. Будите захвални за то.“