Верица Јарак је дипломирана економисткиња и живи у Мостару. Има 56 година. Поносна је мајка једног сина. Верица је у младости, у ратним дешавањима, претрпјела велику трауму, која ју је учинила особом с инвалидитетом. О самом догађају, Верица нерадо прича јер су ружна сјећања и даље веома интензивна, иако је од њене трагедије прошло 27 година.
Верице, можете ли нам рећи како је живјети у Мостару као особа с инвалидитетом?
Мостар се не разликује од других подручја у Босни и Херцеговини. И овдје има пуно проблема и пуно препрека за особе с инвалидитетом, али има ту и позитивних иницијатива, за које се надам да ће уродити плодом.
Каква је Ваша веза с пројетком „Заједнице различитих, али равноправних грађана“ и Организацијом ампутираца УДАС?
УДАС нам заиста пуно помаже, а посебно бих истакнула оснивање групе узајамне подршке за преживјеле од мина, у склопу наведеног пројекта.
Особно сам, захваљујући организацији УДАС судјеловала на wебинару о запошљавању особа са инвалидитетом и wебинару „Заговарање, лобирање и грађанско учешће у доношењу одлука”.
Годинама радим разне хонорарне послове, било што, само да осигурам егзистенцију. Нисам си могла приуштити мобител или интернет, нисам могла доћи до информација о својим правима, зато ове едукације сматрам посебно важнима.
На какве препреке у интеграцији наилазе жене са инвалидитетом?
Жене са инвалидитетом суочене су са бројним баријерама и предрасудама што их чини жртвама вишеструке дискриминације. Права жена са инвалидитетом су ускраћена и отежан им је приступ образовању, здравству, култури и спорту. Жене често нису довољно упознате о својим правима ни свјесне дискриминације којој су изложене. Насиље у обитељи и баријере у друштву је спречавају да се економски осамостали. Посебно је тешко мајкама са инвалидитетом јер због тих баријера тешко може осигурати егзистенцију својој дјеци.
Колико је особама с инвалидитетом важна подршка породице?
Веома је важна. Без подршке породице, тешко се носити с тешким животним ситуацијама, које нам инвалидитет доноси. Мени је мој син, моја стијена, моја сигурна лука. Нажалост, искусила сам и тежак облик обитељског насиља од стране бившег супруга. Све се завршило његовом затворском казном. Врло рано сам схватила да је егзистенција мог, тада маленог сина, искључиво на мени. Срећом, имала сам помоћ родитеља који су га чували док сам се трудила поштено зарадити новац и осигурати својој малој породици достојанствен живот.
Шта бисте поручили особама с инвалидитетом?
Морамо дати најбоље од себе и бити активни у заједници. Никада не треба одустајати, него се храбро борити за своја права.
Важно је његовати потребу за особним развојем и бити свјесни властитих потенцијала и људских вриједности. Заговарати и указивати на свој положај надлежним институцијама јер ми можемо и морамо сами бити покретачи промјена. Са нашим потешкоћама се можемо носити, али са неправдом, не можемо.
Чињеница да смо особе с инвалидитетом не смије бити терет који нас ограничава у мишљењу и опхођењу. Наше различитости требамо претворити у снагу, у прилику да изградимо свијет љепши и бољи за све.
За крај, Ваша порука надлежним институцијама?
Жртве мина, које су изгубиле дио тијела, требају добити адекватне протезе, које ће им помоћи да наставе живот без бола и ограничења.
Надлежне институције морају преузети обавезе из Конвенције о забрани мина, које се односе на помоћ жртвама мина и њихов повратак у друштво.
Потребе жртава мина требају бити препознате, а њихове егзистенцијалне прилике унапређене. Нажалост, данас многе од њих живе у сиромаштву.
_Интервју је урађен у септембру 2021. године у оквиру пројекта “Заједнице различитих, али равноправних грађана”, који финансира Европска унија, а проводи Организација ампутираца УДАС у партнерству са Хелсиншким парламентом грађана Бања Лука и УГ “Нешто Ви